BOJE NEBA...

PRIKAZ STVARALAŠTVA LJUBIŠE MILENKOVIĆA

PRIKAZ STVARALAŠTVA LJUBIŠE MILENKOVIĆA

“Umetnik je onaj čije stvaralaštvo nezavisno od stepena obrazovanja zaslužuje pažnju”
Bratislav Ljubišić


U Galeriji „Bakar“ u Boru, 17.novembra, otvorena je multimedijalna izložba Ljubiše Milenkovića, borskog slikara i vajara. Slaveći 20 godina umetničkog stvaralaštva Milenković je izložio ulja na platnu, lesonitu i staklu, crteže, skulpture od bronze, gline, patinirane gline kao i dela primenjenog stvaralaštva. Sudeći po ovoj izložbi, Ljubiša se vraća likovnom prikazu starog Bora koji dominira na njegovim slikama.
Ovaj svestrani umetnik, u likovni život se uključio 1988. godine. Od 1995 godine je organizator i rukovodilac radionice umetničkog liva u sklopu Prerade metala TIR Bor. Svoj raznovrstan stvaralački opus prikazivao je ljubiteljima umetnosti na mnogobrojnim grupnim i samostalnim izložbama.
Kao član likovnog udruženja „Vane Živadinović Bor“, 12 puta je izlagao na godišnjim žiriranim izložbama u Boru i dva puta na Majskom salonu. Imao je sedam samostalnih izložbi, učesnik je više umetničkih kolonija i dugogodišnji saradnik pisaca i pesnika. Ilustrovao je mnoge naslovne strane knjiga, radio karikature, ambleme, a posebno neguje primenjenu umetnost. Uradio je vodoskok na Borskom jezeru, mnoge slivnike na česmama od kojih se izdvaja česma u manastiru Presvete Bogorodice u Sićevu. Dobitnik je više nagrada i diploma a najznačajnija je Zlatna plaketa za skulpturu „Bik“ koju je dobio na Republičkoj smotri likovnog stvaralaštva amatera Srbije u Beogradu 1999. godine.
Izložbu, koju će posetioci moći da vide narednih mesec dana, otvorila je Slađana Đurđekanović Mirić, direktor Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Песма недеље

Ово су твоје песме.
Не питај како сам сазнао шта мислиш.
Можда сам понекад био: ти,
Можда си и ти помало био: ја.
Можда смо заједно били цео свет.


СЕНКА

Због свега што смо најлепше хтели
хоћу да уз мене ноћас кренеш.

Ма били светови црни,
или бели
ма били путеви хладни,
или врели,немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

Мирослав Антић

Zanima me

Dan Posle

Dan posle kiše...