TI SI MOJ NAČIN TOPLOG...

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.

Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

M. Antić

TEŠKO, ALI DOSTIŽNO

Da li će turistička trpeza opštine borske u sledećoj godini biti bogatija za nekoliko turističkih proizvoda, koji bi svojom raznovrsnošću i atraktivnošću privukli i zadržali turiste ? 

Sudeći prema nedavno datim izjavama Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalniog razvoja, Nebojše Ćirića, državnog sekretara ministarstva ekonomije, Nebojše Videnovića, predsednika opštine Bor i Blagoja Spaskovskog, generalnog direktora RTB - hoće.
Posebno hrabri činjenica, što se u tom pravcu već čine i konkretni potezi koji najavljuju da će turizam kao potencijalno   značajno  područje  razvoja  borske  opštine u narednom periodu obezbediti realizaciju više ciljeva razvoja. Najpre, to će sprečiti dalje propadanje već izgrađenih, nekada atraktivnih i na  tržištu  traženih, turističkih i infrastrukturnih objekata, poput hotela „Jezero“, skijališnog kompleksa na Crnom vrhu ili pak kompleksa „Lazareva pećina“. Potom će to voditi ka stvaranju novog imidža  Bora  kao  grada  koji  nije  samo  industrijski centar, već grad u  kojem  se i kroz ovu oblast  može  ostvariti viši kvalitet života, veće zapošljavanje, aktivna zaštita prirodnih i kulturnih vrednosti kroz njihovo stavljanje u funciju turizma, a kojih ima u izobilju, očuvanje i unapređenje seoskih sredina u čitavom spektru oblasti...

Da ovo može biti bliska realnost, govori nekoliko konkretnih činjenica.
Na severnoj strani oboda borskog povšinskog kopa, nedavno je podignut „Vidikovac“. Ako je to početak realizacije, ne tako komplikovanog i skupog projekta, koji će biti stavljen na raspolaganje turistima i biti uvršten u turističku ponudu, biće to zaista sjajna stvar. I jedinstvena u turističkoj ponudi Srbije. Nadam se da će ovu pretpostavku uskoro potvrditi nadležni iz RTB Bor, kao vlasnika ovog prostora i objekta.

Najava, da će nekada velelepni hotel „Jezero“ na Borskom jezeru, biti rekonstruisan, obučen u novo, atraktivno ruho i osposobljen za sledeću turističku sezonu, nakon skoro deceniju propadanja, raduje, ne samo zbog samog hotela. To će   kompleks      Borskog  jezera, kako  u  pogledu  smeštaja gostiju, tako i u pogledu turističkih sadržaja koji se mogu masovno koristiti, staviti na centralno mesto šireg turističkog kompleksa koji čine Brestovačka banja, Crni  vrh, Lazarev kanjon, Zlotske pećine  i  Dubašnica. Projekat rekonstrukcije hotela je završen i nedavno je javno  izložen u holu opštine Bor.

Takođe, najavljenim montiranjem, aktiviranjem adekvatne žičare i eventualno, za početak vraćanjem u funkciju „starog“ planinarskog doma na Crnom vrhu, stvoriće se uslovi za razvoj zimskog i lovnog  turizma. A Crni vrh ima potencijale da se u dogledno vreme visoko pozicionira na lestvici ski-centara Srbije.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA STRAŽILOVU

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Zbog toga, dolazim u  Sremske Karlovce.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije - karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova. A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park - prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.
Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.
Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Spomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije. Oko spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor. Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

 

 

 Tekst i foto: Bora Stanković

MOJE VREME U “TORLACI”

Nekako mi se „omilio“ Knjaževac poslednjih meseci. Često bivam TAMO. S razlogom. Pored ostalih evo  još jednog  -„TORLACI “.
Po tmurnom, ali prijatnom danu,  putem iz Zaječara ka Knjaževcu, posle mesta Minićevo, skrećem levo, ka selu Jakovac. Na nekoliko stotina metara od puta, u šumovitoj kotlini Grbulovačkog potoka, stručno i arhitektonski lepo za čula “ušuškano“ niz objekata, koji čine turističku celinu pod nazivom ETNO KUĆA „TORLACI“.
Konaci, kujna, restoran, sala za stručne skupove, kafe-klub, bunar, pečenjara, “jezerce sa ostrvcetom“, natkrivena ugostiteljska bašta, uređeni travnjaci i smisleno unaokolo raspoređeni starinski predmeti i oruđa…
Iz kujne po želji gosta: razna pečenja, gulaš, jela od divljači, kavurma, čvarci, gibanica…
Taman posla da  ljubitelji dobre kapljice ostanu uskraćeni za doživljaj. Nadaleko su poznata knjaževačka vina i rakije.
Kada se dobro okrepite, odmorite, možete u rekreativnu šetnju, lov, ribolov, na planinarenje, a ako pak volite da obilazite atraktivna mesta, u neposrednoj blizini su Babin zub, Suvodol, Etno muzej Ravna, Gamzigrad, Sokobanja, Rtanj…
Ne, nije ovo marketing – ovo je moja impresija koju delim OVDE.

Tekst i foto: Bora Stanković

SKAFANDER JE PRAVA STVAR...

ORIGINALNO I KREATIVNO made in BOR

Nastavi li ovako Lenka Matić, „okupiraće“ mi i MOJE VREME.  I neka. Žena talentovana,  keativna…  i-  tačka.
Naime, još  je njena izložba „Mačkasto“ u trendu, a evo u četvtak, 25.novembra na 3. Izložbi suvenira i turističkih publikacija, koja je organizovana u Leskovcu, njena umetnička kreacija suvenira „Borski rudar“ proglašena je za „najorginalniji suvenir“. I to ubedljivo u konkurenciji više od 300 suvenira iz Srbije i Makedonije.
Velike zasluge za ovaj uspeh pripadaju i Turističkoj organizaciji „Bor“ koja je kao oficijelni izlagač na pomenutoj izložbi, prepozala vrednost „Rudara“ i delegirala ga kao svog predstavnika.

Još jedno izuzetno priznanje sa ove izložbe pripalo je borskoj Turističkoj organizaciji. U kategoriji „Promotivni turistički film“, osvojena je specijalna nagrada za „doprinos u kreativnosti“. Ovo je zaslužila zaista fantastična filmska priča  „Zelena magija istočne Srbije“, koju su  zajednički uradili JP ŠRIF Bor i TO „Bor“. Vredno je pomenuti i ko su zaslužni „kreativci“ ovog filma, koji razbija stereotipnu sliku o Boru i njegovoj okolini.To su novinar Zlatija Marković, snimatelj Bajram Salijević i moja malenkost Bora Stanković. 

Tekst i foto: Bora Stanković

SRPSKI OBREDNI PEŠKIR

U prethodnom članku iskazao sam sopstvenu impresiju, da je izložba „Srpski obredni peškir“ obeležila  manifestaciju „Tradicijom u Evropu“. Otud i potreba da nastane i ovaj prilog.

„Peškir je komad tkanine koja lako upija vodu. Najčešće služi ubrzavanju sušenja tela, ruku ili lica što se postiže direktnim kontaktom sa njime, putem prijanjanja ili trljanja. Uglavnom je pravougaonog oblika, ali se izrađuje i u drugim oblicima.” Ovo je enciklopedijska definicija peškira.

Za stanovnike Srbije ovaj „komad tkanine” u vremenima prošlim i sadašnjim  nešto je mnogo više od toga.

SRPSKI OBREDNI PEŠKIR

Još od srednjeg veka, u pisanim i likovnim izvorima postoje tragovi predmeta koji po funkciji i izgledu odgovaraju peškiru.

Ubrus, pominje se Dubrovačkim arhivskim zapisima od kraja 13. veka, kao naziv za tekstilne predmete, upotrebne i ukrasne namene.

Vremenom, reč ubrus se gubi iz upotrebe a zamenjuje ga naziv peškir.

On je neizostavno pratilac mnogih običaja, vrednost koja se daruje i razmenjuje, važan ukras doma. Svakodnevno korišćeni peškiri izrađivani su od konopljinog i pamučnog platna. Najčešće su imali pruge na oba kraja, vez i uzanu čipku. Način na koji je peškir izrađen i uklopljen uz ostale predmete u kući govori o ukusu i maštovitosti domaćice.

„Povojnica“ je prvi dar koji novorođenče dobija i uvija se u peškir. Prvo šišanje deteta obavlja kum, koji na dar dobija peškir.

Peškir je deo devojačke spreme, njime se kite kola kojima se sprema prenosi u novi dom, kondir kojim se poziva na svadbu okićen je peškirom.

Kumovski peškir je najlepši, od tankog ćenarnog platna, često protkan svilom, žutom i srebrnom srmom. Za njim ne zaostaje ni deverski peškir.

Peškirima se kite konji, čeze i fijakeri, kao i bleh orkestri (bande). 

Značajno mesto u svadbenom ritualu ima sastavljanje ruku mladenaca peškirom, koje označava početak njihove bračne zajednice.

Peškir, zelena grana, flaša pića i drugi darovi za majstore, stavljaju se na sleme u trenutku završetka gradnje kuće.

Slavski kolač se nosi u crkvu zamotan u peškir, peškirom se uvija božićni kolač, njime se daruje položajnik, a peškir je i deo nošnje povorki „Lazarica“.

Peškir se dariva crkvi, u spomen umrlima, ali i za zdravlje.

Tekst: Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“- Knjaževac

Prvu nagradu za najlepši peškir, ovom prilikom, stručni žiri dodelio  je  Sandici Panić.
 

Uvod i foto: Bora Stanković

BELO PLATNO

MOJE VREME NA “TRADICIJOM U EVROPU” 1. DEO

 

Opština Knjaževac ima značajne prirodne i turističke potencijale. Stara planina (Babin zub, Midžor, Draganište…), klisura Ždrelo, vodopadi Bigar i Bukovik,Tupižnica, Rgoška banja, Banjica, Gabrovnica, Arheo-etno park Ravna,Timacum Minus, Zavičajni muzej, Gurgusovačka kula, Barachestes, manastiri i crkve…

A sam grad Knjaževac sa sedam mostova na 3 Timoka-srpska Venecija.
Ima i interesantne manifestacije.“Molitva pod Midžorom“,Festival kulture mladih,Sajam vina „Širurijada“, Sabor na Kadibogazu, Jesnji likovni salon…
Ali ima Knjaževac  i sjajne ljude - Dragica Jocić Ivanović, Ljiljana Mihajlović, Rade Ristić…
Otud, evo mene  na manifestaciji „Tradicijom u Evropu“, koja se po 5.put zaredom održava u Knjaževcu, 19. i 20. novembra 2010.godine.
Ova već tradicionalna turistička manifestacija ima prvenstveno za cilj očuvanje i negovanje nacionalnog identieta, kulturnih i duhovnih vrednosti - ne samo ovog kraja, nego cele Srbije, a kako stvari stoje u dogledno vreme i Balkana.
Ove godine, pored desetine izlagača iz cele Srbije (Etno udruženja, zanatske i umetničke radionice, proizvođači zdrave hrane, vina i rakija, meda i pčelinjih proizvoda, sireva i proizvoda od mleka, suvenira…) koji su posetiocima manifestacije predstavili svoju ponudu, bogatog kulturno-umetničkog programa, čini se da su 2 tematske programske celine privukle posebnu pažnju.
Prva je okrugli sto na temu „Tradicijom u Evropu“- povezivanje i saradnja Etno udruženja i asocijacija Srbije (potpisivanje ugovora o saradnji),
a druga posve posebna i sjajna izložba „Srpski obredni peškir“. Bogatstvo kolekcija ,ornamenti  sa starinskih i novoizrađenih peškira, potisnuli su takmičarski momenat izložbe u drugi plan.
Idejni tvorac i organizator ove manifestacije je Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“.
Nesbično pomažu:  Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede,  opština Knjaževac, Turistička organizacija opštine Knjaževac i Dom kulture.

                                                        

 

                                                                                                          

                                                                    

Tekst i foto: Bora Stanković        

REKLA JE...

MOJE VREME SA MAČKASTIM

 „MAČKASTO”, naziv je druge samostalne izložbe keramike Lenke Matić, koja je otvorena 17. novembra u Galeriji Muzeja Rudarstva i metalurgije u Boru.
Autorka Lenka Matić, plodan i vrstan stvaralac, već prepoznatljiva širom Srbije, ovoga puta  inspirisana mačkom, njenim telom i karakterom, priredila je sjajnu izložbu.

Rođena u Pragu, odrasla u Češkoj, a sazrela u Srbiji i kao umetnik i kao čovek. Skromna, vredna i uporna...  

             

       Tekst i foto: Bora Stanković

MOJE VREME U LAZAREVOJ PEĆINI – 1. DEO

Nakon ponovnog uredjenja po projektu  Dr.Radenka Lazarevića, Lazareva pećina kod  Bora, posle nekoliko godina otvorena je za turističke posete.

Ovaj speleološki i arheološki dragulj Srbije konačno je uključen u turističku ponudu opštine Bor i Srbije sa perspektivom da postane značajan turistički motiv, kako zbog sopstvene tako i zbog atraktivnosti šireg i užeg područja.
Lazareva pećina se nalazi na istočnom obodu Južnog Kučaja, na izlazu iz fascinantnog Lazarevog kanjona (Uredbom Vlade RS stavljen pod zaštitu kao „spomenik prirode“ 1.karegorije).
Predstavlja jedinstven prirodni fenomen, koji se formirao u krečnjačkom humu Pripor visokom 55 metara. Spada u grupu izvorskih objekata- na svega 7 metara ispred ulaza u pećinu nalazi se jako kraško vrelo.
Pećina je sastavljena iz 2 nivoa kanala:starijeg suvog fosilnog i mladjeg rečno aktivnog.
Ukupna dužina ispitanih kanala iznosi preko 8 km. a za turističko razgledanje uredjeno je oko 1.000 m.   Pored velelepnih dvorana, pećinskih hodnika i ukrasa ova pećina je jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Srbiji, što je potvrdjeno rezultatima detaljnih arheoloških istraživanja, kao i jedno od najznačajnijih staništa slepih miševa (24 od registrovanih 27 vrsta na Balkanskom poluostrvu).
Saobraćajna dostupnost Lazareva pećine  je relativno dobra (do same pećine vodi asfaltni put) iz svih pravaca. Od Bora je udaljena 20, Beograda 235, Niša 186, Zaječara 35, Donjeg Milanovca 100 km.
Cene ulaznica:
-Ulaznica-200,00 dinara,
-Učeničke i studentske ekskurzije-150,00 dinara
-deca od 4 do 7 godina-besplatno uz pratnju odrasle osobe.

 

                                                                         

Tekst i foto: Bora Stanković

TI KOJA IMAŠ NEVINIJE RUKE OD MOJIH

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!

Vesna Parun

MOJE VREME NA MOSTU LJUBAVI

 

Ako niste baš sigurni u ljubav njenu ili njegovu-zaključajte je. Mislim ljubav, ne biće. Lancem i katancem.

Zato put pod noge pa pravo u Vrnjačku banju, na Most Ljubavi. Može sami a može i sa predmetnim bićem. Na nekoj od tezgi kupite katančić, katanac ili katančinu, zavisno od stanja vaše “trenutno smanjene neuračunljivosti”. I lanac, obavezno. Potom ključ u ruke, zamislite sliku voljenog vam bića, provucite  lanac i dooobro zaljučajte katanac na ogradu mosta. Jedan ključ u reku, jedan kod sebe, pa pravo nazad u naručje voljenog bića.

Ne čineći više ništa, prepuštite se čarima i čarolijama “utamničenih” osećanja i ljubavnih uvećanja.

Nema tu više upada sa strane, “ćoraka”, sumnjivih “P i SMS”, nikakvih ciklusa, alergija, facebukova, vajkanja tipa “ih lele što se ne ubih ispod one kruške, kad si (s)pala na tuđe grudi muške…”, glavobolja, grudobolja i drugih nevolja. Ne mogu tu ništa ni Džoni ni Anželina.Ni Rubi, ni ovaj bre… Šaherezadin.

Jok - dok je ključ u sigurnom a katanac na m(E)ostu.

P.S.

Ako kojim slučajem, tako i toliko voljeni počnete da ne shvatate ili osećate intenzitet i veličinu iskazane i dokazane vam ljubavi, opet- pravo na Most. Otključajte katanac.Oslobodite ljubav.

Ukoliko ova jedno ili dvosmerno procesna radnja, needaj bože ne uspe, a baš vam je stalo, dojavite. Ima još nade – Šarganska osmica ili još dalje - Karlov most.

Sve za ljubav!

Tekst i foto: Bora Stanković

BEŽIMO U MRAK

MOJE VREME U MUZEJU NIKOLE TESLE

Beograd. Krunska br. 51.

Ovde u rezidencijalnoj vili, koja je sagrađena 1929. godine, po projektu znamenitog srpskog arhitekte Dragiše Brašovana, nalazi se jedinstvena naučna i kulturna institucija u svetu- muzej Nikole Tesle.

Osnovan je 5.decembra 1952.godine i u celini je posvećen genijalnom naučniku i pronalazaču, koji je čovečanstvu podario veliki broj značajnih pronalazaka i otkrića.

Muzejska građa stigla je u Beograd prema odluci američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak, Sava Kosanović. Po Teslinoj želji, gospodin Sava Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951. godine.

Danas je to institucija u kojoj se nalazi najveća svetska zbirka dokumenata o Teslinom životu i radu,

 Muzejsku kolekciju čini devet zbirki.

 Registrovano je preko: 160.000 originalnih dokumenata, 2000 knjiga i časopisa, 1200 istorijsko-tehničkih eksponata, 1500 fotografija i staklenih fotoploča originalnih tehničkih predmeta, instrumenata i uredjaja i 1000 planova i crteža.

 U kolekciji su sačuvani originalni tehnički predmeti, lični predmeti Nikole Tesle, predmeti likovne i primenjene umetnosti iz zaostavštine i zbirka umetničkih slika i radova koji su poklonjeni muzeju.

Nikola Tesla, (10.7.1856 - 7.1.1943) genijalni naučnik srpskog porekla, najviše je doprineo nauci i tehnološkom progresu sveta kao pronalazač obrtnog magnetnog polja, indukcionog motora, polifazne naizmenične struje, generatora i kompletnog sistema proizvodnje i distribucije električne energije. Po njemu je jedinica međunarodnog SI sistema dobila naziv — mera za magnetnu indukciju "tesla". Tesla je konstruisao generator struja visoke frekvencije i napona, danas poznat kao "Teslin transformator", transformator bez jezgra, Teslina zavojnica, ili Teslin kalem. Tokom svoje karijere Tesla je patentirao oko 250 izuma u Americi i zemljama širom sveta.

Uostalom zašto bih dalje pisao ono što se opisati ne može.

Treba otići u Muzej. Obavezno.

Radnim danima od 10 do 18h, subotom i nedeljom od 10 do 13h.
Ponedeljkom je zatvoreno.

                                                       

                                                                                                                              

Tekst i foto: Bora Stanković

MOJE VREME NA SVETIONIKU SRBIJE- AVALSKOM TORNJU

Prvi put, kao osnovac sa neopisivom znatiželjom, oduševljenjem ali strahom popeo sam se na Avalski toranj.Dečji doživljaj koji nisam zaboravio.Kasnije, u godinama mojim zrelim, toranj sam doživljavao ne samo kao građevinsku atrakciju, kao simbol Avale i Beograda, bio je za mene-Svetionik Srbije.

A onda je došla godina bezumlja i srama.1999.

U noći (mrak, tama ?) 29.aprila, te, za čovečanstvo sramne godine, nečiji civilizovani prsti su pritisli neku dugmad, naciljavši pre toga, u telo tornja- ne bilo gde i ne slučajno.

Dva „civilizacijska i pametna“ projektila pogodila su noge- stubove gorostasa, simbole srpskog tonošca za sedenje.

Nestao je toranj u prahu i pepelu. Činilo se zanavek.

Deset godina nakon toga, često prolazeći autoputem pogled ka Avali bio je prazan.Kao da ni Avale bilo nije. Osećaj tuge, bola, gorčine i besa- istovremeno.

Ali, kao iz bajke, ove 2010.godine, srpski fenix, izrastao je iz pepela.

I evo me opet, 10.oktobra ove godine, na 193.metru visine, na vidikovcu novog tornja, arhitektonskog i građevinskog čuda, simbola snage, inata i civilizacijskog odgovora zemlje Srbije.

Sa skoro nekontrolisanim emocijama, vidim kao na dlanu  Beograd, Šumadiju, Vojvodinu...

A on- „svetionik i orjentir srpski“, vinuo se u plavetnilo neba, sa svojih 204,57 metara visine, onako vitak, uspravan, stamen, stojeći čvrsto na svojim nogama i kao da prkosno poručuje svojim ubicama:Ja opet uspravno stojim na istom mestu na kojem ste me mučki ubili i sahranili.

Ako potisnem emocije, neophodno je prezentovati i sledeće činjenice.

Prvi, prethodni, srušeni toranj na Aval, građen je od 1961.do 1964.godine.Kada je gradnja završena, sa svojih 202,8 metara bila je to najviša građevinska struktura na Balkanu.U rad je pušten 1965.godine.

Arhitekte Uglješa Bogunović, Slobodan Janjić i konstruktor akademik Milan Krstić, osmislili su i realizovali građevinsko remek delo. Bio je to jedini toranj na svetu koji je za presek imao jednostranični trougao, već pominjanog simbola srpskog-tronošca.

Ugrađeno je 4.000 tona armiranog betona.Samo antenski stub montiran na vrhu tornja visine preko 60 metara bio je težak 25 tona!

Pri naletima košave „telo“ tornja povijalo se do jenog metra, a mogao je da odoli zemljotesu do 9 stepeni Merkalijeve skale.

Voljom, upornošću i ljubavlju institucija, pojedinaca i građana Srbije, gradnja „novog tornja“ završena je 2009.godine a na radost svih nas (nadam se) u rad je pušten ove 2010.g.

Trebaju li vam koordinate ili putokaz za Svetionik srpski?

Siguran sam - ne.

Tekst i foto: Bora Stanković