Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta. Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg . No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.
Šta je zapravo Đavolja Varoš ? Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…
Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .
Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima zemljišta. Slična pojava zabeležena je samo još u Bašti bogova u Americi.
No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…
Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.
Nešto dalje u Paklenoj jaruzi, nalazi se još jedan prirodni fenomen - Crveno vrelo. Ovo je izvor „Đavolje”,
visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.
Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom, preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši. Za ovu priliku samo dve.
Jedna od legendi govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad. Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.
Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.
Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan planini, u jugoistočnom delu Srbije. Lokalitet „Đavolja Varoš“ stavljen je pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.
Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.
Постови
