LOVE STORY

GADNO MI JE I DA GOVORIM...

Bora*S______________________________________________________

TVRĐAVA

“Za čime je čeznuo svih dvadeset godina, pobogu si brate? Za ovom siromašnom zemljom, za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo, za našom divljom turobnošću?… Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je i da govorim. A zašto je tako? Ne znam. Možda zato jer smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasno smijati, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile, koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas a mi smo na tom zahvalni…

Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena i pominjati naše dane kao sretne.“
Meša Selimović

SLUŽIO SAM I GOSPODARIO...

Bora*S_____________________________________________________

„Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog straha osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni jedno delo ne nalazim za koje bi mi savest štogod prebaciti mogla. Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.

Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; sa carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih, živeo u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao ih iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode isčekivale su zapovesti iz mojih usta i opet sudba me dovodila da pred onima koji su bili moji panduri na noge ustajem.

-To je deco večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se u sreći ne treba gorditi ni u nesreći očajavati.“

Prota Mateja Nenadović

ODLAZAK VELIKOG GITARISTE

Bora*S______________________________________________________

Gary Moore, legendarni  rock blues gitarista umro je u nedelju ujutro u 58. godini.

Moore je boravio u poznatom odmaralištu Costa  del Sol u Španiji. U izveštaju lokalne policije piše da je umro u snu, no pravi uzroci smrti još nisu poznati. Gary je rođen  4. aprila 1952. godine u Belfastu.

Menadžer njegove bivše grupe "Thin Lizzy" potvrdio je da je Moore preminuo, a Brian Downey, jedan od osnivača grupe 'Thin Lizzy' izjavio je:  "U potpunom sam šoku. On će uvek biti u mojim mislima i molitvama i jednostavno ne mogu verovati da ga više nema".

U svojoj bogatoj karijeri Gary Moore je objavio više od trideset albuma. Njegovi najveći hitovi su "Still Got The Blues" (vidi MUZUKA) i "Parisienne Walkways".

Bora*S

REKLAMA

Bora*S______________________________________________________

ŽIVORAD    

Što kod krojača
u izlog
visu odela?

Što kod vulkanizera
pred kuću
visu gume?

Kad je reklama,
neka bude reklama.


Zašto, onda, pred školu
da ne visu učitelji?

Kad je, braćo, reklama,
treba da je reklama!

Miroslav Antić                         

ŠTRAJK PROSVETNIH RADNIKA

Bora*S______________________________________________________

PA DOBRO BRE  DECO, ŠTA RADITE OVDE?

VAŠE VREME U MUZEJIMA SVETA

Bora*S _____________________________________________________
Posetite muzeje iz celog sveta samo jednim “klikom”.
 

Ovde:  www.googleartproject.com

MOJE VREME SA BISOM I ISOM...

Bora*S______________________________________________________
 
Vidim, posredstvom medija- u Novi Sad pristigla zima. Sneg. Mora biti, da je i pod snegom ovaj grad lep. Posebno Dunavski park.

Nego, nešto binem zbog Bise i Ise. Gde su sada? Jeste da imaju svoju zelenu rezidenciju ispod vrbe na “otoku sreće”. Na jezercetu sa ostrvcetom „Eržebet” u Dunavskom parku. No, mislim da je ta -samo letnja.

Bisa i Isa su moji pernati poznanici (uobrazio ja- čak i prijatelji). Par labudova. Divan i lep par. Doduše, Isa je katkad “nadrndan”, ali razumem ga-lepa i zgodna mu Bisa. Bogme, teško je osvojiti takvu damu a još teže sačuvati. Znate već kako to ide.

Neka Novosađani ne zamere, ali ja ću pokušati, da one koji nisu bivali ovde, nekako dovedem do jednog od omiljenih mi mesta u tom gradu.

 
Ako recimo krenete u šetnju centrom Novog Sada od Srpskog narodnog pozorišta, preko Trga slobode, prolazite pored Gradske kuće (Magistrata) i spomenika Svetozaru Miletiću, sa pogledom na veličansvenu parohijsku crkvu Imena Marijina, usput uživajući u svim “blagodetima” Zmaj Jovine, stižete do Zmajevog spomenika. A potom desno i Dunavska ulica vas snagom magneta privuče i osvoji. Na prvi pogled i posle prvog koraka. Ako nekako uspete da nastavite dalje, na samom kraju ove ulice- „srcelomke”, naslonjena na ovu, čeka vas zelena oaza novosadska -Dunavski park.

Nekadašnji rukavac Liman- nezdrava bara, obrasla vrbama i trskom, leglo žaba i komaraca,izvor zaraze,danas je ukras Novog Sada i ponos njegovih stanovnika.

Nasipanjem zemlje u depresijama, 1895.g započeto je uređenje ovog prostora koji je bio znatno niži od okolnog zbog iskopavanja zemlje koja je korišćena za gradnju nasipa na obali Dunava.

Početkom 20.veka intenzivirano je uređenje parka,sadnjom više vrsta drveća,formiranjem travnjaka i pravljenjem zemljanih staza.Na obodu parka podignuta je sudska palata (danas je to Muzej Vojvodine), a u samom parku postavljena je „Nimfa”-skulptura vajara Đorđa Jovanovića.

 
Današnji izgled Dunavski park dobija rekonstrukcijom koja je urađena između 1958. i 1962.godine.

Ovde u samom centru grada, pored već pominjanog jezera, na prostoru skoro od 33.695m² -kolika je površina parka, zelene površine prostiru se na 22.000m². Ukupno 760 stabala: platana, lešnika, breze, divljeg kestena, javora, srebrne lipe, jablana, čempresa, crnog bora, tuja, šiblja poput šimšira, drena, japanske dunje, krase ovo mesto. Poseban status zauzima hrast- lužnjak koji je stavljen pod zaštitu države.


Zasluženo mesto u ovom prostoru dobili su i veliki pesnici Đura Jakšić i Miroslav Antić. 
 
Njihove statue daju novu dimenziju i oplemenjuju ovaj proctor, na svoj način.

U Dunavskom parku još i:uređen prostor za decu, mnogobrojne klupe raspoređene duž uređenih šetališnih staza, vodoskok, česma sa pijaćom vodom, debela hladovina i "žuboreća" tišina u centru Novog Sada. Ko je pomenuo rajsko mesto?

A Bisa i Isa?

Valjda su u nekom zimovniku- do proleća.







Tekst & foto: Bora Stanković

MOJE VREME U MAGLAMA VLASINSKOG JEZERA...

TAMOiOVDE______________________________________________
Do Vlasinskog jezera možete stići preko Surdulice (moja varijanta), Vlasotinca i Crne Trave (najbrža varijanta) i skretanjem kod Predejana preko Čemernika (avanturistička- džip varijanta).

Prijatno sam iznenađen Surdulicom. Krasno mesto u pitomoj kotlini na jugu Srbije. Hrana u hotelu izvrsna a osoblje južnjački srdačno. Put ka Vlasinskom jezeru- za naše prilike jako dobar.

Izmaglica iz kotline,  na putu ka jezeru, postepeno se  „zgušnjavala“. Pramenovi magle su  predele činili još fascinantnijim a po dolasku na samo jezero, bila je to već- teška magla. Kod mesta Vlasina Okruglica-raskrsnica. Glavni put vodi za Bosilegrad. Uz dosta napora i malo sreće, skretanjem levo, ipak nalazim hotel. Lepo zdanje na par stotina metara od obale. Topla i prisna atmosfera. Prijatno veče. Nadam se -jutro će promeniti sve. Ali nije. Nije oteralo maglu- sada je samo  proređena, srebrnasta i „paperjasta“.

Vlasinsko jezero. U prostranoj kotlini, podno planinskih vrhova  Čemernika (1638 m), Gramade (1719 m) i Vardenika (1876 m) na nadmorskoj visini od 1.213 metara, u prostoru negdašnjeg Vlasinskog blata(tresave), izgradnjom brane (1946. do 1949.godine) nastalo je najveće veštačko jezero u Srbiji. Pri normalnom vodostaju zahvata   površinu od oko 16 kvadratnih kilometara. Jezero svojom vodom prvog kvaliteta  napajaju Vlasina, Strvna, Čemernica, Jerma,Vrla, Ljubotenska, Lisinska i Božička reka. Dubina jezera dostiže preko 35 metara.

Uz priobalni pejzažni  kolorit i sivo-plave do tamno plave boje vode jezera, kompozicija slike predela je jedinstvena.

Ono što posebno pozicionira Vlasinsko Jezero i čini ga jedinstvenim su tresetna plutajuća ostrva(galije). Ovaj jedinstven prirodni fenomen,  postao je zaštitni znak jezera. Naime, prilikom podizanja nivoa vode, ova ostrva, koja su od tresta, odignuta sa dna, plutaju po površini vode jezera i zavisno od intenziteta i pravca vazdušnjih strujanja „plivaju“ do obala.Uzduž i popreko.

Vlasinsko jezero ne predstavlja samo prirodnu i turističku atrakciju.

To je i veoma značajan hidroenegetski potencijal Srbije. Hidroenergetski sistem "Vlasina" koji počinje da se gradi 1946. godine, podizanjem brane (dužine 24o i visine 34,5 metara) ne samo da je ukrotio vodenu masu, nego je istu pretvorio u značajan resurs za dobijanje  električne energije. Raspoređene stepenasto sa padom koji iznosi oko 885 metara, nanizane su 4 hidroelektrane : „Vrla I, II, III i IV“.

Sa turističkog, rekreativnog i odmorišnog aspekta ova destinacija zaslužuje izuzetnu pažnju.

Leti, zimi, u proleće ili jesen boravak, odmor, rekreacija ili neka druga aktivnost, sigurno će pogodovati vašem organizmu. Garantujem. Makar i magla bila. Inače u ovim predelima leta su kratka, suva i sveža a zime hladne i snežne.

Smejtajni kapaciteti su dovoljni i kvalitetni.

U zavisnosti od godišnjeg doba, vremenskih prilika i u čijem ste društvu, ovde možete, šeteti, voziti biciklo, fotografisati, plivati, jedriličariti, voziti se čamcem, pecati, sankati se, skijati, sedeti pored kamina uz čašu vina, ljuljuškati se u „mehur sobi“, izjavljivati, iskazivati, pisati - bilo šta...

Vlasinsko jezero. Makar i magla bila- da.

 
Tekst & foto: Bora Stanković

ZA ZELENU - REKA CRVENA...

Bora*S__________________________________________________

U Kanadi, tačnije u provinciji Britanska  Kolumbija koja je popularna turistička destinacija, nepoznata lica izvela  su veoma bizaran poduhvat i obojila reku Goldstrim u fluorescentno  zelenu boju.

Izvor: Blic-online i Zelena Soba


U Srbiji se za  to pobrunula priroda. Povremeno, reku Grzu "boji"  u- crveno.

Ne, nije ekološka katastrofa.


Foto & tekst: Bora Stanković

MI SMOI JEDNO...

KAO PTIČICE? NEMOJTE DA ME ZASMEJAVATE!

 Bila jednom jedna pesma, začudo ne iz pera Edgara A.Gesta,
U kojoj je stajalo da deca treba da se slažu kao ptičice u gnezdu,
  gde za svaku od njih ima dovoljno mesta.
Koješta,
  samo to mogu da kažem-koješta!
To poređenje je daleko od istine, ma kako stilska figura bila vešta.
Zar zbilja verujete da se ptičice u gnezdu slažu?
Meni to pre liči
  na šarenu lažu.
Mogu vam reći pravu istinu-nek vam se nađe:
Život u gnezdu je samo jedno beskrajno natezanje
  uz neprekidne svađe.
Samo pogledajte tu mladu mamicu crvendaćicu na onoj bukvi,
  Ili je to možda hrast.
Ima dva mališana i misli da je rešila problem
  donoseći kući ne jednog crva nego dva,
  koja će mali crvendaći pojesti u slast.
Veoma je zadovoljna što je tako duboko prodrla u psihu poletaraca,
  ali će se od sekiracije živa pojesti čim shvati, u zlo doba,
Da će jedan mali crvendać  ostati bez ijednog crva
  dok će drugi mali crvendać ščepati oba.
A ako jedan mali crvendać ustane na levu nogu,
  pa je sav na tri ćoška,
Drugi mali crvendać će obavezno izabrati baš
 taj trenutak da se snjim zbog nečega koška;
Ako  jedan mali crvendać započne neku igru,drugi će da je spreči;
Ako jedan mali crvendać napravi mali dvorac
  drugi mali crvendać će smesta da mu ga sruši
  a ako jedan mali crvendać naduva mali mehurić
  drugi mali crvendać će smesta da mu ga bocne,
  samo da bi video kako prvi mali crvendać dreči.
Kladim se,
  ako biste ma koje gnezdo pogledali iz blizine, samo malčice
Uverili biste se da se naši mali prijateljčići nikako ne slažu,
  baš kao ni ljudski nevaljalčići i nevaljalčice.
A kladim se
  i da im njihovi zaluđeni krilati roditelji citiraju krilate stihove
 najpopularnijeg pesnika u toj rasi -
O tome kako treba da se slažu u svome gnezdu
  kao naša dečica na terasi.
Bogme, ako uzmemo mališane i ako hoćemo da
  otkrijemo njihovo pravo lice,
Moramo priznati da se ptičice slažu kao dečica
  i da se mala deca slažu kao male ptice.
Jer ako je reč o mališanima, bez obzira da li stanuju
  u kući ili na drvetu u bašti,
Možda se oni vole, ali se u svakom slučaju
nigde ne slažu osim u pesničkoj mašti.
Pesnik se, eto, drži svojih nazora,
Jer mu očigledno još nije sinulo da se uopšte
  niko ni sa kim i onako ne slaže, samo stariji to kriju
  a deca to pokazuju bez zazora.

O.Neš

MOJE VREME U ĐAVOLJOJ VAROŠI

Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta. Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg . No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.
Šta je zapravo Đavolja Varoš ?  Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…
Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .
Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima  zemljišta. Slična pojava  zabeležena je  samo još  u Bašti bogova u Americi.
No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…

Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.
Nešto dalje u Paklenoj jaruzi, nalazi se još jedan prirodni fenomen - Crveno vrelo. Ovo je izvor „Đavolje”, visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.
Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom,  preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši.  Za ovu priliku samo dve.
Jedna od legendi  govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad.  Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.
Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.
Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan planini, u jugoistočnom delu Srbije. Lokalitet „Đavolja Varoš“  stavljen je  pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.
Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.

 

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA IZLOŽBI O ĐORĐU VAJFERTU

“Sećanje na Đorđa Vajferta utemeljivača Borskog rudnika”- naziv je izložbe koja je otvorena 28. decembra u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. Na ovaj način obeležen je jubilej -160 godina od njegovog rođenja.
Đorđe Vajfert- začetnik industrijalstva, rudarstva i bankarstva ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske privrede u drugoj polovini 19. i prvih decenija 20.veka.
Da bi obezbedio energente za svoju pivaru, 1881. godine, Vajfert otkupljuje prava na eksploataciju uglja u Kostolcu i čini se da je to početak njegove nove strasti, koja će ga dovesti i na istok Srbije.
Istražni radovi u ovim krajevima vezuju se za period od 1897. do 1902. godine, kada je otkriveno i bogato rudište na Čoka Dulkanu u tadašnjem selu Bor- rekla je, otvarajući izložbu Suzana Mijić, viši kustos etnolog borskog Muzeja.
Blagoje Spaskovski, generalni direktor Rudarsko – topioničarskog basena Bor, govoreći na otvaranju izložbe, pored ostalog, najavio je podizanje spomenika Đorđu Vajfertu u Boru, rekavši da je je to najmanje što se može učiniti za osobu koja je „stvorila“ Bor.

Posetioci koji  dođu u galeriju Muzeja, mogu da vide fragmente posuđa iz bakarnog doba  pronađene na borskom rudištu, fotografije i pisana dokumenta koja su svojevrstan svedok vremena i razvoja borskog rudnika i samog grada, delove rudarske opreme, rudarske uniforme, minerale rude, zlato u prahu…i još  mnogo toga.
Izložba će biti otvorena do početka februara naredne godine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor:  Bora Stanković                                                            

DOŠLA JE I ŠTA SAD...?

Kako ste?
Kako vam je krenulo sa OVOM? Godinom Novom.
Jeste li srećniji ? Možda pametniji ?
Bolji ? Je li vam sve u (n)Ovoj po volji?
Da li vas nešto manje boli? Ili vas neko više voli?
Jesu li vam resursi puni?  Ili se nešto ipak, u vama buni?
Oblici vam vitkiji? Mono i dijalozi britkiji?
Savesti relaksirane? Dlake na jeziku depilirane?
Jesu li vam ljubimci bolji ili grđi? Mišići- tvrđi?
Da li ste bar malo mlađi? Odoleli ste prvoj svađi?
Nestale vam bore, dole vam je gore?
Ne pušite više?
Kako sa mestom radnim, što  uze vam ga raga  Stara? Ima li u vrećama, pored želja i nešto para?
Jeste li iskoristili sve što se nudi: recimo “Idi vidi- viđen budi” ?
Ili možda,
”Doček na poček” i slične zgode?  Ta niste valjda protiv “mode” ?
Da li vam je bar malkice krivo, što umesto vola na ražnju, ne bejaše bi-vo?
Ili, što iz polupraznog  budžeta u vazduh ne odlete još više moneta, ops! Konfeta?
Niste valjda toliki baksuzi, da zavidite onima koji su za (na) vaš račun, temperaturni minus  preveli u banknotni plus?
Nego u poverenju.
Recite mi, živi bili, da li ste u nečije oko  zaronili, onako, baš duboko? Ili je neki pogled sneni, presreo baš vaše oko?
Da li ste još sami (daleko bilo), ili ste pronašli po meri vašoj- bašudobno krilo?
Ako (N)OVA  ipak nije, onako kako ste očekivali,
samii ste krivi. Da što pre dođe – vi ste je ohrabrivali.
P.S. Što se onog Dede od Mraza tiče, maniri neki mu baš ne priliče.
Zato, vreme je da konačno skrene sa stazice.
Umesto za njega, dogodine- glasajmo za Seka Mrazice!

Znatiželjan: Bora Stanković

SEĆANJA...

NEKA NOVA GODINA IMA SREĆU SA VAMA

TI SI MOJ NAČIN TOPLOG...

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.

Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

M. Antić

TEŠKO, ALI DOSTIŽNO

Da li će turistička trpeza opštine borske u sledećoj godini biti bogatija za nekoliko turističkih proizvoda, koji bi svojom raznovrsnošću i atraktivnošću privukli i zadržali turiste ? 

Sudeći prema nedavno datim izjavama Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalniog razvoja, Nebojše Ćirića, državnog sekretara ministarstva ekonomije, Nebojše Videnovića, predsednika opštine Bor i Blagoja Spaskovskog, generalnog direktora RTB - hoće.
Posebno hrabri činjenica, što se u tom pravcu već čine i konkretni potezi koji najavljuju da će turizam kao potencijalno   značajno  područje  razvoja  borske  opštine u narednom periodu obezbediti realizaciju više ciljeva razvoja. Najpre, to će sprečiti dalje propadanje već izgrađenih, nekada atraktivnih i na  tržištu  traženih, turističkih i infrastrukturnih objekata, poput hotela „Jezero“, skijališnog kompleksa na Crnom vrhu ili pak kompleksa „Lazareva pećina“. Potom će to voditi ka stvaranju novog imidža  Bora  kao  grada  koji  nije  samo  industrijski centar, već grad u  kojem  se i kroz ovu oblast  može  ostvariti viši kvalitet života, veće zapošljavanje, aktivna zaštita prirodnih i kulturnih vrednosti kroz njihovo stavljanje u funciju turizma, a kojih ima u izobilju, očuvanje i unapređenje seoskih sredina u čitavom spektru oblasti...

Da ovo može biti bliska realnost, govori nekoliko konkretnih činjenica.
Na severnoj strani oboda borskog povšinskog kopa, nedavno je podignut „Vidikovac“. Ako je to početak realizacije, ne tako komplikovanog i skupog projekta, koji će biti stavljen na raspolaganje turistima i biti uvršten u turističku ponudu, biće to zaista sjajna stvar. I jedinstvena u turističkoj ponudi Srbije. Nadam se da će ovu pretpostavku uskoro potvrditi nadležni iz RTB Bor, kao vlasnika ovog prostora i objekta.

Najava, da će nekada velelepni hotel „Jezero“ na Borskom jezeru, biti rekonstruisan, obučen u novo, atraktivno ruho i osposobljen za sledeću turističku sezonu, nakon skoro deceniju propadanja, raduje, ne samo zbog samog hotela. To će   kompleks      Borskog  jezera, kako  u  pogledu  smeštaja gostiju, tako i u pogledu turističkih sadržaja koji se mogu masovno koristiti, staviti na centralno mesto šireg turističkog kompleksa koji čine Brestovačka banja, Crni  vrh, Lazarev kanjon, Zlotske pećine  i  Dubašnica. Projekat rekonstrukcije hotela je završen i nedavno je javno  izložen u holu opštine Bor.

Takođe, najavljenim montiranjem, aktiviranjem adekvatne žičare i eventualno, za početak vraćanjem u funkciju „starog“ planinarskog doma na Crnom vrhu, stvoriće se uslovi za razvoj zimskog i lovnog  turizma. A Crni vrh ima potencijale da se u dogledno vreme visoko pozicionira na lestvici ski-centara Srbije.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA STRAŽILOVU

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Zbog toga, dolazim u  Sremske Karlovce.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije - karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova. A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park - prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.
Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.
Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Spomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije. Oko spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor. Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

 

 

 Tekst i foto: Bora Stanković