MOJE VREME U ĐAVOLJOJ VAROŠI

Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta. Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg . No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.
Šta je zapravo Đavolja Varoš ?  Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…
Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .
Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima  zemljišta. Slična pojava  zabeležena je  samo još  u Bašti bogova u Americi.
No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…

Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.
Nešto dalje u Paklenoj jaruzi, nalazi se još jedan prirodni fenomen - Crveno vrelo. Ovo je izvor „Đavolje”, visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.
Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom,  preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši.  Za ovu priliku samo dve.
Jedna od legendi  govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad.  Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.
Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.
Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan planini, u jugoistočnom delu Srbije. Lokalitet „Đavolja Varoš“  stavljen je  pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.
Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.

 

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA IZLOŽBI O ĐORĐU VAJFERTU

“Sećanje na Đorđa Vajferta utemeljivača Borskog rudnika”- naziv je izložbe koja je otvorena 28. decembra u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. Na ovaj način obeležen je jubilej -160 godina od njegovog rođenja.
Đorđe Vajfert- začetnik industrijalstva, rudarstva i bankarstva ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske privrede u drugoj polovini 19. i prvih decenija 20.veka.
Da bi obezbedio energente za svoju pivaru, 1881. godine, Vajfert otkupljuje prava na eksploataciju uglja u Kostolcu i čini se da je to početak njegove nove strasti, koja će ga dovesti i na istok Srbije.
Istražni radovi u ovim krajevima vezuju se za period od 1897. do 1902. godine, kada je otkriveno i bogato rudište na Čoka Dulkanu u tadašnjem selu Bor- rekla je, otvarajući izložbu Suzana Mijić, viši kustos etnolog borskog Muzeja.
Blagoje Spaskovski, generalni direktor Rudarsko – topioničarskog basena Bor, govoreći na otvaranju izložbe, pored ostalog, najavio je podizanje spomenika Đorđu Vajfertu u Boru, rekavši da je je to najmanje što se može učiniti za osobu koja je „stvorila“ Bor.

Posetioci koji  dođu u galeriju Muzeja, mogu da vide fragmente posuđa iz bakarnog doba  pronađene na borskom rudištu, fotografije i pisana dokumenta koja su svojevrstan svedok vremena i razvoja borskog rudnika i samog grada, delove rudarske opreme, rudarske uniforme, minerale rude, zlato u prahu…i još  mnogo toga.
Izložba će biti otvorena do početka februara naredne godine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor:  Bora Stanković                                                            

DOŠLA JE I ŠTA SAD...?

Kako ste?
Kako vam je krenulo sa OVOM? Godinom Novom.
Jeste li srećniji ? Možda pametniji ?
Bolji ? Je li vam sve u (n)Ovoj po volji?
Da li vas nešto manje boli? Ili vas neko više voli?
Jesu li vam resursi puni?  Ili se nešto ipak, u vama buni?
Oblici vam vitkiji? Mono i dijalozi britkiji?
Savesti relaksirane? Dlake na jeziku depilirane?
Jesu li vam ljubimci bolji ili grđi? Mišići- tvrđi?
Da li ste bar malo mlađi? Odoleli ste prvoj svađi?
Nestale vam bore, dole vam je gore?
Ne pušite više?
Kako sa mestom radnim, što  uze vam ga raga  Stara? Ima li u vrećama, pored želja i nešto para?
Jeste li iskoristili sve što se nudi: recimo “Idi vidi- viđen budi” ?
Ili možda,
”Doček na poček” i slične zgode?  Ta niste valjda protiv “mode” ?
Da li vam je bar malkice krivo, što umesto vola na ražnju, ne bejaše bi-vo?
Ili, što iz polupraznog  budžeta u vazduh ne odlete još više moneta, ops! Konfeta?
Niste valjda toliki baksuzi, da zavidite onima koji su za (na) vaš račun, temperaturni minus  preveli u banknotni plus?
Nego u poverenju.
Recite mi, živi bili, da li ste u nečije oko  zaronili, onako, baš duboko? Ili je neki pogled sneni, presreo baš vaše oko?
Da li ste još sami (daleko bilo), ili ste pronašli po meri vašoj- bašudobno krilo?
Ako (N)OVA  ipak nije, onako kako ste očekivali,
samii ste krivi. Da što pre dođe – vi ste je ohrabrivali.
P.S. Što se onog Dede od Mraza tiče, maniri neki mu baš ne priliče.
Zato, vreme je da konačno skrene sa stazice.
Umesto za njega, dogodine- glasajmo za Seka Mrazice!

Znatiželjan: Bora Stanković

SEĆANJA...

NEKA NOVA GODINA IMA SREĆU SA VAMA

TI SI MOJ NAČIN TOPLOG...

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.

Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

M. Antić

TEŠKO, ALI DOSTIŽNO

Da li će turistička trpeza opštine borske u sledećoj godini biti bogatija za nekoliko turističkih proizvoda, koji bi svojom raznovrsnošću i atraktivnošću privukli i zadržali turiste ? 

Sudeći prema nedavno datim izjavama Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalniog razvoja, Nebojše Ćirića, državnog sekretara ministarstva ekonomije, Nebojše Videnovića, predsednika opštine Bor i Blagoja Spaskovskog, generalnog direktora RTB - hoće.
Posebno hrabri činjenica, što se u tom pravcu već čine i konkretni potezi koji najavljuju da će turizam kao potencijalno   značajno  područje  razvoja  borske  opštine u narednom periodu obezbediti realizaciju više ciljeva razvoja. Najpre, to će sprečiti dalje propadanje već izgrađenih, nekada atraktivnih i na  tržištu  traženih, turističkih i infrastrukturnih objekata, poput hotela „Jezero“, skijališnog kompleksa na Crnom vrhu ili pak kompleksa „Lazareva pećina“. Potom će to voditi ka stvaranju novog imidža  Bora  kao  grada  koji  nije  samo  industrijski centar, već grad u  kojem  se i kroz ovu oblast  može  ostvariti viši kvalitet života, veće zapošljavanje, aktivna zaštita prirodnih i kulturnih vrednosti kroz njihovo stavljanje u funciju turizma, a kojih ima u izobilju, očuvanje i unapređenje seoskih sredina u čitavom spektru oblasti...

Da ovo može biti bliska realnost, govori nekoliko konkretnih činjenica.
Na severnoj strani oboda borskog povšinskog kopa, nedavno je podignut „Vidikovac“. Ako je to početak realizacije, ne tako komplikovanog i skupog projekta, koji će biti stavljen na raspolaganje turistima i biti uvršten u turističku ponudu, biće to zaista sjajna stvar. I jedinstvena u turističkoj ponudi Srbije. Nadam se da će ovu pretpostavku uskoro potvrditi nadležni iz RTB Bor, kao vlasnika ovog prostora i objekta.

Najava, da će nekada velelepni hotel „Jezero“ na Borskom jezeru, biti rekonstruisan, obučen u novo, atraktivno ruho i osposobljen za sledeću turističku sezonu, nakon skoro deceniju propadanja, raduje, ne samo zbog samog hotela. To će   kompleks      Borskog  jezera, kako  u  pogledu  smeštaja gostiju, tako i u pogledu turističkih sadržaja koji se mogu masovno koristiti, staviti na centralno mesto šireg turističkog kompleksa koji čine Brestovačka banja, Crni  vrh, Lazarev kanjon, Zlotske pećine  i  Dubašnica. Projekat rekonstrukcije hotela je završen i nedavno je javno  izložen u holu opštine Bor.

Takođe, najavljenim montiranjem, aktiviranjem adekvatne žičare i eventualno, za početak vraćanjem u funkciju „starog“ planinarskog doma na Crnom vrhu, stvoriće se uslovi za razvoj zimskog i lovnog  turizma. A Crni vrh ima potencijale da se u dogledno vreme visoko pozicionira na lestvici ski-centara Srbije.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA STRAŽILOVU

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Zbog toga, dolazim u  Sremske Karlovce.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije - karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova. A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park - prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.
Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.
Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Spomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije. Oko spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor. Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

 

 

 Tekst i foto: Bora Stanković

MOJE VREME U “TORLACI”

Nekako mi se „omilio“ Knjaževac poslednjih meseci. Često bivam TAMO. S razlogom. Pored ostalih evo  još jednog  -„TORLACI “.
Po tmurnom, ali prijatnom danu,  putem iz Zaječara ka Knjaževcu, posle mesta Minićevo, skrećem levo, ka selu Jakovac. Na nekoliko stotina metara od puta, u šumovitoj kotlini Grbulovačkog potoka, stručno i arhitektonski lepo za čula “ušuškano“ niz objekata, koji čine turističku celinu pod nazivom ETNO KUĆA „TORLACI“.
Konaci, kujna, restoran, sala za stručne skupove, kafe-klub, bunar, pečenjara, “jezerce sa ostrvcetom“, natkrivena ugostiteljska bašta, uređeni travnjaci i smisleno unaokolo raspoređeni starinski predmeti i oruđa…
Iz kujne po želji gosta: razna pečenja, gulaš, jela od divljači, kavurma, čvarci, gibanica…
Taman posla da  ljubitelji dobre kapljice ostanu uskraćeni za doživljaj. Nadaleko su poznata knjaževačka vina i rakije.
Kada se dobro okrepite, odmorite, možete u rekreativnu šetnju, lov, ribolov, na planinarenje, a ako pak volite da obilazite atraktivna mesta, u neposrednoj blizini su Babin zub, Suvodol, Etno muzej Ravna, Gamzigrad, Sokobanja, Rtanj…
Ne, nije ovo marketing – ovo je moja impresija koju delim OVDE.

Tekst i foto: Bora Stanković

SKAFANDER JE PRAVA STVAR...

ORIGINALNO I KREATIVNO made in BOR

Nastavi li ovako Lenka Matić, „okupiraće“ mi i MOJE VREME.  I neka. Žena talentovana,  keativna…  i-  tačka.
Naime, još  je njena izložba „Mačkasto“ u trendu, a evo u četvtak, 25.novembra na 3. Izložbi suvenira i turističkih publikacija, koja je organizovana u Leskovcu, njena umetnička kreacija suvenira „Borski rudar“ proglašena je za „najorginalniji suvenir“. I to ubedljivo u konkurenciji više od 300 suvenira iz Srbije i Makedonije.
Velike zasluge za ovaj uspeh pripadaju i Turističkoj organizaciji „Bor“ koja je kao oficijelni izlagač na pomenutoj izložbi, prepozala vrednost „Rudara“ i delegirala ga kao svog predstavnika.

Još jedno izuzetno priznanje sa ove izložbe pripalo je borskoj Turističkoj organizaciji. U kategoriji „Promotivni turistički film“, osvojena je specijalna nagrada za „doprinos u kreativnosti“. Ovo je zaslužila zaista fantastična filmska priča  „Zelena magija istočne Srbije“, koju su  zajednički uradili JP ŠRIF Bor i TO „Bor“. Vredno je pomenuti i ko su zaslužni „kreativci“ ovog filma, koji razbija stereotipnu sliku o Boru i njegovoj okolini.To su novinar Zlatija Marković, snimatelj Bajram Salijević i moja malenkost Bora Stanković. 

Tekst i foto: Bora Stanković

SRPSKI OBREDNI PEŠKIR

U prethodnom članku iskazao sam sopstvenu impresiju, da je izložba „Srpski obredni peškir“ obeležila  manifestaciju „Tradicijom u Evropu“. Otud i potreba da nastane i ovaj prilog.

„Peškir je komad tkanine koja lako upija vodu. Najčešće služi ubrzavanju sušenja tela, ruku ili lica što se postiže direktnim kontaktom sa njime, putem prijanjanja ili trljanja. Uglavnom je pravougaonog oblika, ali se izrađuje i u drugim oblicima.” Ovo je enciklopedijska definicija peškira.

Za stanovnike Srbije ovaj „komad tkanine” u vremenima prošlim i sadašnjim  nešto je mnogo više od toga.

SRPSKI OBREDNI PEŠKIR

Još od srednjeg veka, u pisanim i likovnim izvorima postoje tragovi predmeta koji po funkciji i izgledu odgovaraju peškiru.

Ubrus, pominje se Dubrovačkim arhivskim zapisima od kraja 13. veka, kao naziv za tekstilne predmete, upotrebne i ukrasne namene.

Vremenom, reč ubrus se gubi iz upotrebe a zamenjuje ga naziv peškir.

On je neizostavno pratilac mnogih običaja, vrednost koja se daruje i razmenjuje, važan ukras doma. Svakodnevno korišćeni peškiri izrađivani su od konopljinog i pamučnog platna. Najčešće su imali pruge na oba kraja, vez i uzanu čipku. Način na koji je peškir izrađen i uklopljen uz ostale predmete u kući govori o ukusu i maštovitosti domaćice.

„Povojnica“ je prvi dar koji novorođenče dobija i uvija se u peškir. Prvo šišanje deteta obavlja kum, koji na dar dobija peškir.

Peškir je deo devojačke spreme, njime se kite kola kojima se sprema prenosi u novi dom, kondir kojim se poziva na svadbu okićen je peškirom.

Kumovski peškir je najlepši, od tankog ćenarnog platna, često protkan svilom, žutom i srebrnom srmom. Za njim ne zaostaje ni deverski peškir.

Peškirima se kite konji, čeze i fijakeri, kao i bleh orkestri (bande). 

Značajno mesto u svadbenom ritualu ima sastavljanje ruku mladenaca peškirom, koje označava početak njihove bračne zajednice.

Peškir, zelena grana, flaša pića i drugi darovi za majstore, stavljaju se na sleme u trenutku završetka gradnje kuće.

Slavski kolač se nosi u crkvu zamotan u peškir, peškirom se uvija božićni kolač, njime se daruje položajnik, a peškir je i deo nošnje povorki „Lazarica“.

Peškir se dariva crkvi, u spomen umrlima, ali i za zdravlje.

Tekst: Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“- Knjaževac

Prvu nagradu za najlepši peškir, ovom prilikom, stručni žiri dodelio  je  Sandici Panić.
 

Uvod i foto: Bora Stanković

BELO PLATNO

MOJE VREME NA “TRADICIJOM U EVROPU” 1. DEO

 

Opština Knjaževac ima značajne prirodne i turističke potencijale. Stara planina (Babin zub, Midžor, Draganište…), klisura Ždrelo, vodopadi Bigar i Bukovik,Tupižnica, Rgoška banja, Banjica, Gabrovnica, Arheo-etno park Ravna,Timacum Minus, Zavičajni muzej, Gurgusovačka kula, Barachestes, manastiri i crkve…

A sam grad Knjaževac sa sedam mostova na 3 Timoka-srpska Venecija.
Ima i interesantne manifestacije.“Molitva pod Midžorom“,Festival kulture mladih,Sajam vina „Širurijada“, Sabor na Kadibogazu, Jesnji likovni salon…
Ali ima Knjaževac  i sjajne ljude - Dragica Jocić Ivanović, Ljiljana Mihajlović, Rade Ristić…
Otud, evo mene  na manifestaciji „Tradicijom u Evropu“, koja se po 5.put zaredom održava u Knjaževcu, 19. i 20. novembra 2010.godine.
Ova već tradicionalna turistička manifestacija ima prvenstveno za cilj očuvanje i negovanje nacionalnog identieta, kulturnih i duhovnih vrednosti - ne samo ovog kraja, nego cele Srbije, a kako stvari stoje u dogledno vreme i Balkana.
Ove godine, pored desetine izlagača iz cele Srbije (Etno udruženja, zanatske i umetničke radionice, proizvođači zdrave hrane, vina i rakija, meda i pčelinjih proizvoda, sireva i proizvoda od mleka, suvenira…) koji su posetiocima manifestacije predstavili svoju ponudu, bogatog kulturno-umetničkog programa, čini se da su 2 tematske programske celine privukle posebnu pažnju.
Prva je okrugli sto na temu „Tradicijom u Evropu“- povezivanje i saradnja Etno udruženja i asocijacija Srbije (potpisivanje ugovora o saradnji),
a druga posve posebna i sjajna izložba „Srpski obredni peškir“. Bogatstvo kolekcija ,ornamenti  sa starinskih i novoizrađenih peškira, potisnuli su takmičarski momenat izložbe u drugi plan.
Idejni tvorac i organizator ove manifestacije je Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“.
Nesbično pomažu:  Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede,  opština Knjaževac, Turistička organizacija opštine Knjaževac i Dom kulture.

                                                        

 

                                                                                                          

                                                                    

Tekst i foto: Bora Stanković        

REKLA JE...

MOJE VREME SA MAČKASTIM

 „MAČKASTO”, naziv je druge samostalne izložbe keramike Lenke Matić, koja je otvorena 17. novembra u Galeriji Muzeja Rudarstva i metalurgije u Boru.
Autorka Lenka Matić, plodan i vrstan stvaralac, već prepoznatljiva širom Srbije, ovoga puta  inspirisana mačkom, njenim telom i karakterom, priredila je sjajnu izložbu.

Rođena u Pragu, odrasla u Češkoj, a sazrela u Srbiji i kao umetnik i kao čovek. Skromna, vredna i uporna...  

             

       Tekst i foto: Bora Stanković

MOJE VREME U LAZAREVOJ PEĆINI – 1. DEO

Nakon ponovnog uredjenja po projektu  Dr.Radenka Lazarevića, Lazareva pećina kod  Bora, posle nekoliko godina otvorena je za turističke posete.

Ovaj speleološki i arheološki dragulj Srbije konačno je uključen u turističku ponudu opštine Bor i Srbije sa perspektivom da postane značajan turistički motiv, kako zbog sopstvene tako i zbog atraktivnosti šireg i užeg područja.
Lazareva pećina se nalazi na istočnom obodu Južnog Kučaja, na izlazu iz fascinantnog Lazarevog kanjona (Uredbom Vlade RS stavljen pod zaštitu kao „spomenik prirode“ 1.karegorije).
Predstavlja jedinstven prirodni fenomen, koji se formirao u krečnjačkom humu Pripor visokom 55 metara. Spada u grupu izvorskih objekata- na svega 7 metara ispred ulaza u pećinu nalazi se jako kraško vrelo.
Pećina je sastavljena iz 2 nivoa kanala:starijeg suvog fosilnog i mladjeg rečno aktivnog.
Ukupna dužina ispitanih kanala iznosi preko 8 km. a za turističko razgledanje uredjeno je oko 1.000 m.   Pored velelepnih dvorana, pećinskih hodnika i ukrasa ova pećina je jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Srbiji, što je potvrdjeno rezultatima detaljnih arheoloških istraživanja, kao i jedno od najznačajnijih staništa slepih miševa (24 od registrovanih 27 vrsta na Balkanskom poluostrvu).
Saobraćajna dostupnost Lazareva pećine  je relativno dobra (do same pećine vodi asfaltni put) iz svih pravaca. Od Bora je udaljena 20, Beograda 235, Niša 186, Zaječara 35, Donjeg Milanovca 100 km.
Cene ulaznica:
-Ulaznica-200,00 dinara,
-Učeničke i studentske ekskurzije-150,00 dinara
-deca od 4 do 7 godina-besplatno uz pratnju odrasle osobe.

 

                                                                         

Tekst i foto: Bora Stanković